Четри црне руже

Нема га тија кој неје у Пирот чул за дванајес беле руже: за Манчу, Пубена, Суљу, Андру Бежу, Зорана касапина, Најшу касаринца, Ђоку касаринца, Љопшу старог, Јову, Грцу, Векљу, Крума, Шопа, Нине, Тапту, Нацка, Руски... Иако су кутали да се не знаје који су у дванајес беле руже, Пирочанци су знали све, ама су ћутали из стра. Знало се и у коју се табану к’мто Касарину сабирају сваку недељу и какво работе.

- Мангупарија бре! - ш’пче Јова Златковић. Арају по лозјата, пљачкају народ, уцењују газде, крадну какво стигну... Да те Бог сачува да ти се на пут не најду. А, еј ђи, сви су вечемка по пешеснајес године, па и двајес. До са да су се и закалфили, па и до мајсторско да су стигли. А они, башибозуци и арамије.

- Нема оди тија никад ништа да буде! - додава и Лаза Ватаћија. Ели је оно пошло са на тија пут, тешко че се врне на дрући.
- Море, додава тијо Рале сајџија и осрта се да га некој не чује. Мора да позади њи стоји некој по јак који ђи све това реди и који пази да ђи не увате. Друго не може да буде. Орате некоји да некој жандармеријсћи наредник стоји позади њи и држи конци уруће и нареџује њим кво да работе и кога да глобе. Има си тува рука работу, него, ћутите да некога од нас не увате на зуб.

Породица Усије Дурмишевића испред своје куће у
данашњој улици Николе Пашића

И док је Пирот кутачком оратил за друштво “дванајес беле руже” у које су били измешани и Пазарци и Тијабарци, а заједничка работа њим је била детиња памет и мангупл’к, у Циганску малу до Официрсћи дом никле су и проц’втеле у исто време, и на скоро исти кал’п, нове руже. Четри црне руже.

И док су првете, белете руже проц’втеле од бес, младос и лудос, друђете, црнете, расц’втеле су се од зор и од муку. Увек гладни, никад не наједени до ситос, жељни да имају бар толко пару да отиду у биоскоп и купе семће, Бранко Јашаревић, Вукашин Реџић, Шефко Усковић и Ташија Алилковић, нераздвојни и у добро и у зло, створили су си њино удружење: четри црне руже. Руже на које је ћев било да се прво наране и напоје, да отиду у биоскоп и на игранку и да си купе семће и леблебије.

- Довече се дава “Ћорави Џек” у Национал. Кажу убав филм, ама страшан. Несмеје свакој да га гледа. - клати нође Шефко на ограду од Официрсћи дом и прича на другаре.

- Прво, не ока се "Ћорави" него “Једнооки Џек”, а друго, што не идеш да га гледаш? Ти се бар прајиш јунак! - одврча му Ташија.

- Иди ти без паре!

- Мислиш да че га Грца пушти без паре. Има му отћине главу како на тиче! - додава Реџић.

Јашар Асковић, бакалин

- Бог и душа, он ни пушти прошли пут без паре. Ама смо после, кад се завршил филм помели целуту салу и све смо пречистили. - клима с главу Бранко. Него, знајете ли какво че направимо? Деда Јашко седи по цел д’н у дућан и праји алиш-вериш. Он друго не знаје, само у трговију гледа. Ајде да га оскубемо како кокошку.

- Како да га оскубемо? Ели га требе прво попаримо? Нема да даде! Кој че га пари? Ти ли че га париш? – питује усверено Ташија Бранка.

- Ћути бре кад не разбираш и слушај попаметни! - отћимује с руку Бранко. Че га попаримо и оскубемо без жешку воду. Еве како: Са че отидемо до баба Џуну, женуму, и че њу речемо да ни је деда Јашко пратил да нам она даде четри ћурће и две кокошће да му однесемо у дућан. Требу му за трговију - тека че кажемо! И ништа не брините, че дојдемо до паре!

И док да Вукашин, Шефко и Ташија разберу как’в је план Бранко смислил, он вечемка ока на капију:

Баба Џунка Асковић

- Баба Џуно, рече деда Јашко да ни дадеш четри ћурће и две кокошће. Требу му за у дућан за трговију.

- Ама, бре, па нашете ли че продава? - свери се Џуна.

- Тека рече! - озбиљно клима с главу Бранко.

Насметена баба Џуна даде им на поверење ћурће и кокошће, а они сас њи па право пред дућан на деда Јашка Асковића.

- Деда Јашко, - упреподобил се Бранко Јашаревић пред њега и снав ел жално главу. Еве, мама прати овеја наше ћурће и кокошће да ти ђи продадем. За десет динара, рече, да ђи дадем, јер немамо више ни грош у кућу. Ни за леб немамо. А ти ми мож дадеш и осам динара ако нечеш десет. Мама се нема љути.

Препипа деда Јашко ћурћете и кокошћете па че рече:

- Дебелшће су, истина. Убаве су. Ама, ја ме погледај у очи: да ли су овоја ваше кокошће? Несте ли ђи крали негде?

- Наше деда Јашко! Кућу да си не видим одовде! Младос да си сараним ако несу! Речи ми ти у какво очеш да ти се закл’нем!

- Добро де, добро! Верујем ти! Еве ти осам динара па носи дом за леб.

Бранко Јашаревић

Грабне Бранко парете и свете четри руже заглаве преди “Национал”. Кој ти дава. За д’н’с су обезбедили л’ку печалбу.

За д’рти, два динара карта за биоскоп, а за деца и војску по ди нар. Даду они четри динара за биоскоп, а за два динара купе семће и леблебију.

И док у т’вну салу клате нође поди столицете и зобу леблебију и не дишу од стра док ћорави Џек јаше низ прерију, Бранко че ш’пне у пола глас, да га друђи не чују:

- Те, видосте ли како ошуримо деда Јашка и оскубомо га и без жешку воду! Ама, ели смо ми четри црне руже, кој је како нас! 

"Мале градске приче", Мирјана Јонић Игић