Дојде панаџур

 А Госпојина на врата, а панаџур пред врата! А панаџур неје бил само за радос и печалбу, него и мерка за сваку работу. Како цртка под еспап. Толко дадено-борч толко!
Ако некој наручи при Мицу кубеџију кавторче, рок - до панаџур. Ако дунђерин врши некакву работу - да је готова до панаџур. Ако је некој го лем борчлија, у тевтер се писује - борч да врне до панаџур. А ако се пазарбашије узмувају по чаршију и како мује без главу улате из дућан у дућан, а дућанџије по целу ноч сортирају робу, мож се зак’лнеш да је наблизил панаџур.
А ако неком све това ништа не казује, че разбере кад чује Асена Циганинатога како подокује низ Тијабару, пцује коњчето и прети му с продаву: 

- Дојде панаџур. Че ти литну коптитата низ Барје.
А кол’ко је пиротсћи панаџур бил чујен и важан, неје само за Пирот него и за целу Србију, види се по преписку која се над’лго водила меџу пиротсћи и еснавлије из друђи градове и  Министарство народне привреде и самог краља Александра, кад је, још од баба земан Пирот по први пут остал три године без панаџур: 1883, 1884. и 1885. годину.
Прво су рипнули лесковачћи еснавлије и написали на министра и краља Александра:
  
“У вароши Пироту вашар је сваке године 15.8. већ два-три века. Прошле године је г. министар укинуо вашар. Но, како је пиротски вашар од велике користи свим варо шима па и Лесковцу, јер се на пиротском вашару потроши више овоземаљских производа него на осталим вашарима у Краљевини Србији, то сви еснафи у Лесковцу моле да се изволи одобрити исти вашар јер смо без њега пропали и од њега зависи наш опстанак и будућност.” 

А одма по това, пиротсћи меанџије, налбати, вурунџије, абаџије, дунђери... моле:
  
“Укидањем вашара који постоји од памтивека мислила се да се подигне народна привреда и терзијски и други еснави који су трпели штету и конкуренцију од долазећег еспапа. Али, од тог вашара се сви ми издржавамо и државним обавезама одговарамо, што сад не можемо. Понизно молимо да се нужан вашар за Пирот врати.” 

И док једни моле: “врните ни панаџур”, за то време терзије, ћурчије, кујунџије, казанџије бакали, колари, кројачи, качари, прачају друго писмо:
  
“На нашу молбу, г. министар је преобратио пиротски вашар у сточни јер смо ми трпели велике материјалне штете од трго ваца из других крајева... и више нећемо покретати питање о повратку вашара јер је штетно за интересе домаћег занатства... и молимо г. министра да вашар остави као чисто сточни, јер своју робу не можемо продати а спремамо је као солидну дућанску, а не вашарску...”

Сирома министар усверен од недодуман пиротсћи народ прача аб’р у Пирот: Кад се сви еснафи додумате, че ви врнемо вашар. До тегај, јок!

Е, али, свако чудо за кратко. Панаџур се врну, народ се смири и продужи се па: једно Вела изумела. 

А дојдеше Госпојина, вејници притисну Барје, а народ плизне па на земљу тешко. Иглу да врљиш, наземи нема да падне. И од тиче млеко и од врбу грозје. 

Младиња преко тетће и стрине још од Госпојину прача аброви за јесење свадбе и весеља, а на деца се још десет д’на по панаџур црвеју језици од пручће и петлетија и т’рну дланови од ударање у шарене, тешће лоптице прајене од растрзаћу артију и п’лне сас трину.

Зглетавило се од народ и еспап, па не знајеш куде да гледаш. Једни вале, друђи телале. Коњи њишту и бију с копита у насип, дигал се чур до небеса, па сл’нце како кроз тесто довача тув-там доземи.

Трговци од све стране. Од сваку веру и милет. Вино и рећија за Совију, жито из Совију. Јарци, овнови, суво месо, лој за Цариград, коже и масло за Видин. Из Самоково железо, за Самоково дуван, за Трново гајтан, за Филибе шајак, за Једрене к’рмез, за Серез ћитајка...
И додек се младе селсће невесте усртају у калве, подмувују с лактове и усмивују под око док пробирају по шарена манистра и сијаве менђуше, чаршијли госпоје траже кумаш платно и по т’нак варак, да њим се везењето л’ска како на патрику велигденска одежда.
Цигање варакају да си купе повише куркуму боју, и од зајутре че мињују низ чаршију уж’лтени како мисирсћи лимоње.
Ћипу мећици, окају ашчије, врту се рингишпили, цврка младиња, а Алекса шћембар, навиле дува у рог и ока. Дегмеде да га некој чује. Турил на мешину казанче сас жешка заљутена шћембетија, на појас му тропају плекане синијице и ложице и кој му посака шћембетија, он одма сипује и служи. И додек муштерија Срба, прежвакује, устрза и зноји се поди нос од љуто, Алекса тропа у казанчето и ока из глас:
- Там што врије, ништа није, овам при мен муштерије. Само за муштерије мераклије! Поблага шћембетија оди девојчетија!
А кад мине с’вјат калаб’лк, че се одели боклук од миразл’к. Једни че трљају шаће, а друђи главу, ама, сви че сас исту наду и радос да чекају друђи вашар догодине. 

Мирјана Јонић Игић

Куде су убавете чешме?

 Опекла звезда па мозак ћипи. Оди силинуту и јаруту те доримка г’дичка у нос и играје ти пред очи. Да ти се разђеле слошаје и да се суринеш на сокак, нема куде водицу да пинеш. Осем ако ти некој из кућу не изнесе у чашку да се сврнеш. А ка си намокриш уста и сврнеш се, оно ти се па ст’вни. Водата жешка како за нође мијење.

Па како да ти не примучнеје под груди ка се присетиш, на овуја жегу, колко је убаве, студене чешме по чаршију имало, студени бунарје, кладенци и пумпе по сокаци и авлије, па ка пинеш изи тасат водицу, а оно те удари силината па ти се зауха поди нос. Да пијеш, па да се заборајиш. Биљур, неје вода. А и чешмете убаве. Оди мерак и за севап прајене. Сас басамаци за слазење до водуту, сас камену ограду и оћитене сас у камик напрајене девојачће и лавовсће главе. А на в’р чешмете стоју висоћи стубови сас големе сијалице да се и ночњам види.

Ако појдеш оди Тијабару, од Крупачку капију, голема чешма до кум Ђоничку, па поди Бериловску капију Цинцин кладенац. Покре Цинцин кладенац, још иљадо друђи. У сваку

авлију по јед’н. Нанизани како ђердани, обрасли сас папрат и п’лни сас како с’лза чисту водицу да ти се под груди лепи од милос.

Па к’мто Големи мос Гушевица, по нанадоле Ладна вода. У Пазар чешма супротиво Еснаф, па чешма на Кале... А оди “Национал” па к’мто касарину, незнајеш у коју прво да погледаш. Једна чешма до “Вук Караџић” школу, па до стари Срез супротиво Гимназију, па до ковачатог још једна... Ћипи од воду. Стани-пини.

Оно, оратеше дедами, Марко Чинче, на једну од чешмете је писувало: “Путниче стани, воду ладну попиј и душу смири. У твоје здравље за моје сећање”. Пирочанци су пили и за севап

спомињали.

А кад дућанџије ожеднеоше и испратеоше чираци сас стовну за воду, свакој је чирак морал да знаје од који ћун’к газда пије воду, и од тија да наточи. А било је да некада газда пита чиракатог кад се в’рне сас стовну:

- Од који ћун’к воду наточи?

- Од средњити газдо.

- Расипи ђу, и од са да точиш од крајњити. Како да нагорњује водата, неје блага. Мора да је затова што и комшија ми Мита Штрбља оди тија ћун’к точи, а ми смо се јучер скарали и не оратимо.

А Тоша Муња у шољћу че рече:

- Дете, донеси оди Ладну воду водицу, јербо ми зубити станули како лансћи папучи. Само излате из уста јед’н по јед’н. Јега ђи уцврстим!

А оди Гушевицу је с најголему радос пила воду младиња.

Ешто? Па, ако се момче и девојче напију тува из јед’н тас воду, туја годину че се узну. Куде чеш поубаво!

А једнуш, врча се из Круп’ц газда Милча Гаротић, па сврне на чешму да пине воду, ама, некој зевзек забил дорим страшну какалашку у ћун’кат. Он жедан, сецне одједнуш, излети кака лашка, занесе се газда Милча и акне на првијат басамак а вода јурне па га све окупе. Дигне се он, сирома, поистиска мокре дреје, па че рече:

- Е, водице! Да си ти, черко, толко паметна и добра била, не би ти оволкаву какалашку у ћун’к забили. Него ели ме убаво окупа, де и изнутра да се оплакним, па дом да си идем.

Те пине и отиде дом да госпа Лепу убеди да је на правде Бога мокар.

А кад ни ладна вода не може да разлади сокаци ћипнули од жегу, тегај баба Милева Ристина, оди Бериловску капију, збере деца по малу у додолице. Натресе кој какво има, исћите се сас зеленчицу, па зареде од дом до дом. Рипају како мачетија на жешку плотну, играју и поју:

Дај ни Боже росну ћишу,

да се роди све што требе,

од два класа шиник жито,

од два грозда чаб’р вино.

У сваку кућу ђи испљискају сас ладну водицу и даду њим браш’нце, јајце... Кој какво има. А баба Милева њим после оди брашното испече голему погачу, испржи јајца и одведе свата деца на зивајет до к’рсат, у ладовину, поди мироноснити дуд, коди Џенарат.

И док баба Милева прикокрује деца и кани ђи на једење, нади Пирот заоди сл’нце, бију звона за вечерњу одкуде Тијабарску цркву, а деда Стеван Црни, бакалин, како ђи чује, прексти се и затвара дућан.

- Нема више за д’н’с работа - че рече на задоцнели муштерије.

Јутре, јутре... Кој неје видел вајду оди очити, нема ни оди трепћете.

И док Пирочанци искачају сас столичће преди порту да се разладе и проорате кој је какво чул и видел, низ сокаци се лелеје и затављује мирис на цвеће из посипане башче и истијо се чује како Перча свирџија, на Змијскуту Главу башта, свири у тамбурицу и поје: “Одавна ли си Цоце калуђерица”.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче" 

Фото: 

1) Чумина чесма

2) Бунар код Бериловачке капије

3) Чесма код Национала

4) Царева чесма