субота, 17. август 2019.

Дејан А. Милић: Нешков вис и споменик изгинулим војницима војске Краљевине Југославије

Нешков вис је брдо које стоји источно повише села Чиниглавци, Милојковац и Обреновац и које са северне стране доминира источном капијом Пиротског поља и Србије. Преко њега је некада ишла стара српско - бугарска граница, док је након победе у Првом светском рату нисмо померили седам, осам километара на исток. На овом брду током несрећног Српско - бугарског рата 1885. године вођена је једна од најкрвавијих битака тог кратког братоубилачког сукоба, у којој је, бранећи српску пуковску заставу, грдних рана допао поручник херој Михаило Катанић, злосрећни јунак Нушићеве чувене песме "Два раба". Њега је, задивљен непојмљивом храброшћу противничког официра, зренутне смрти спасио бугарски кнез Александар Батемберг, наложивши да храбри Србин буде лечен у кнежевској болници у Софији. Али је Катанић, као стопостотни ратни инвалид, ипак умро који месец касније "од лаког" живота Отачаству бескорисних ратника у мајчици Србији. И потом сахрањен неприметно. Што је заболело Бранислава Нушића, који је написао песму. Све потом је историја наших беспућа ...


У исто време, у подножју виса млади поручник Живојин Мишић, на челу 1. чете 1. батаљона Дринске дивизије штитио је журно одступање губитничке српске војске. Који дан касније у свој дневник ће записати: "Ми смо у овај рат ишли као сељаци на свадбу - без икакве предострожности."

На овом брду, 56 година касније, 8. априла 1941. године (дан почетка наступања Немаца на Нишавском правцу) вођена је једна од најепопејнијих битака погубног Априлског рата.

Два вода IV крушевачког пука Моравске дивизије, укупно 60 војника и два официра, са Нешковог виса више од шест сати пречили су елитним немачким тенковским јединицама да се пробију ка Пироту. Спартански отпор храбрих Чарапана сломљен је тек под жестоким налетом немачке авијације, која је збрисала положаје на Нешковом вису, када су храбри браниоци сви до једног изгинули. Страдалнике су на самом Нешковом вису сахранили сељаци из околних села, које су покупили Бугари у свом наступању ка Пироту идући дан, 9. априла 1941. године.


Двадесет година касније захвални грађани Пиротског краја и, гле чуда, "мрска комунистичка" власт одужили су се бесмртним браниоцима Нешковог виса, спуштајући њихове кости у спомен-костурницу на улазу у село Чиниглавци, између пруге и магистралног пута Ниш - Софија. Изнад костурнице хероја подигнут је камени споменик (рад вајара Уроша Костића, Пироћанца), што представља стену која стоји, разбарушена и непопустљива, да чува сећање и опомиње.

Моје сећање на овај пркосни и дирљиви споменик сеже до у бар четири и по деценије. Откад знам да размишљам, са истим мислима: на шта су ти хероји и мученици, ако су уопште стигли да помисле, помислили током свог последњег животног часа, у шта су веровали, чега им је било жао, чега су се сетили, кога су волели? ... И увек са истом сликом - од сеоског друма до споменика на благом узвишењу - костурници (на педесетак метара од магистрале и тик уз пругу) води бетонирана стаза и петнаестак камених степеника. Плато око споменика чист и уређен, около цвеће, често свеже, ливадско. На споменику увек венци са лентама југословенске и српске тробојке, уз неизбежну петокраку. Од 1991. и без ње ... Тако све до 1999. После тога у Чиниглавце дуго отишао нисам.

Данас ...

Не споменик, него херојска смрт 62 српска витеза зарасла је у трње и коров. Плоча на костурници је препукла. Споменик је, издалека посматрано, сакривен густом високом травом и мучним коровом. Али, кад му се приђе ближе, још стоји разбарушен и опомиње на срамоту народа и тешку бруку власти...

"Мрске комунистичке власти" одавно нема. А, изгледа више нема ни сећања на часне Србе који, гинући за Отаџбину, хвала Богу, нису стигли да буду ни четници ни партизани. (Зато их се, ваљда, ова политикантска нација ни не сећа).

На самом крају овог опорог пелин писма једна нотица за моје завичајне пријатеље, националисте и монархисте. Чест сам сведок, господо, ваших слатких речи о недостижној Отаџбини и јуначкој слави наших предака, о безупитној жртви за Отачаство. Нема више "мрске комунистичке власти", господо. Ко вам сада смета да своја дела уподобите својим великим и слатким родољубивим речима?

Пише: Дејан А. Милић

1 коментар:

  1. Право питање није Ко вам сада смета да се достојно сећате наших јунака и мученика, него Ко ће са мном да нешто учинимо?

    ОдговориИзбриши