петак, 16. август 2019.

Дејан А. Милић: Вилин коњиц


Онако како је Црвени трг служио Пироћанцима за доконлук и уживање, тако им је, откад је поплочан, главни градски трг (Бели трг) испред Дома културе служио за озбиљне догађаје и "параду".

Бели трг шћућурио се, некако са устручавањем и нелагодом, у срцу Пирота, омеђен са истока огромним Домом културе и Домом "ЈНА", са севера "богатим" зградама у транзицији "изгинулих" робне куће "Београд" и модне куће "Први мај", у којима се данас башкаре кинески "предузетници", са запада, хвала Богу, сада реновираним и веома функционалним хотелом, са југа главном градском улицом - Српских владара, раније, наравно, Маршала Тита. На том месту још пре четрдесетак година живела је врло лепа и живахна стара пазарска чаршија. Да су тадашњи градски оци имали мало више поштовања према повести града и архитектонској естетици, пазарска чаршија била би и данас жива, реновирана и, са лепотом ваљевског Тешњара, чувала би сећања на минула времена славе пиротског грађанског живота. Али нису. Зато је Пирот 1981. године на развалинама чаршије добио трг "извајан у бетону", са побројаним "споменицима" социјалистичке бетонске архитектуре, који наредних 15 година није красило готово ништа, изузев три киоска на ободима трга, према главној улици, и једне цвећаре усред минијатурног парка, спакованог између улице и трга.

За тај немаштовити бетонски трг везан сам лепим сећањима и приличним емоцијама. Бели трг је био (и остао) место мојих драгих сусрета и састанака. На њему сам стасавао и као човек и као мушкарац. У зимским протестима 1996/97. због социјалистичке крађе гласова на локалним изборима, на том тргу стасавао сам и као грађанин, учећи, рецимо друге јануарске вечери 1997, међу стотинак уплашених људи са пркосно подигнутим рукама у знак непредаје у обручу двоструког политичког кордона од двестотинак полицајаца, шта значи "слобода од страха" (како је говорио Драгољуб Јовановић). Но, осећај фамилијарне блискости са хард бетоном надомак мог дома није ме никад спречавао са приметим како је на том тргу од рушења старе чаршије готово све остало недоречено. Испрва зато што је био пуст ...

Крајем јануара 1997. у Пироту је формирана власт коалиције "Заједно", тешко опозиционе још увек чврстом Милошевићевом режиму. Исто онако како је постао најисточније црвено кад су пиротски комунисти 1920. на изборима освојили општинску власт, Пирот је јануара 1997. постао најисточније плаво, казнивши сопственом оловком пиротске однарођене социјалисте. И из истих разлога - радним, трпељивим и мирним Пироћанцима било је прекарадашило. Нова власт, као и свака власт, обећавала је брда и долине, куле и градове, мед и млеко ... Али власт као власт, на крају се, готово по правилу, покаже и тромом и безвољном и неуком и заборавном... Мало је нова власт урадила да покаже да се разликује од старе. А и те разлике. Оне, очигледне, некад су биле веома у корист оних старих.

Као признање њиховој грађанској храбрости, демократска власт поклонила је Пироћанцима на Белом тргу фонтану са бронзаном фигуром вилиног коњица, на постаменту од плексогласних плоча. Занимљиву, не превише скупу, пироћански штедљиву, но лепушкасту. Тако се вилин коњиц доселио у Пирот.

Али зашто баш споменик вилином коњицу? Без икаквог текста на постаменту? Без објашњења о разлогу такве почасти једном жабокречинском инсекту?

Консултујем књигу "Тајни живот животиња" италијанског зоолога Ђузепеа Занинија. Тамо пише: "Вилин коњиц који муњевитом брзином лети изнад површине воде, пре но што се претворио у свирепог инсекта који лови жртве и кога познајемо, дуго се крио у барском муљу. Његова ларва живи у води и намешта смртоносне замке другим животињицама. Филогенетски је крилати инсект из парафилетске групе Палеофтера, велике округле главе потпуно прекривене развијеним очима, ногу прилагођених за хватање плена у лету, са два пара провидних дугачких крила и издуженим абдоменом. Током ларвеног стадијума тавори на дну мочвара, док је као одрасла јединка врло суров предатор ..."

Зашто је, дакле, усред Пирота, поред толиких Пироћанаца којима је требало подићи споменик, подигнут споменик једном бескрупулозном инсекту предатору, прилично суровом према икаквој конкуренцији у животном простору, то ће остати тајна. И предмет многих нагађања. Да се неко из тадашње власти сетио да њиме шаље претећу поруку политичким противницима, није вероватно. За такво што требало је имати мало више и маште и знања него што су их имали они. Пре ће бити да је по среди била чиста егзибиционистичка случајност. Пироћанци су и фонтану и споменик вилином коњицу везали за нову "револуционарну" локалну власт. И мада не претерано одушевљени новим украсом трга, временом су се, хоћеш-нећеш, навикли на њега. Они пробирљивији, циничноји, злобнији, они џангризави нису могли да се не "освете уљезу". Врло брзо неко је негде рекао: "Ама, какав вилин коњиц? То је најобичнији комарац!" Тако је вилин коњиц добио свој поспрдни пиротски надимак (прекор), а многи Пироћанци су своје сусрете почели да заказују код "комарца".


"Комарац" је у центру Пирота поживео десетак година успевши да надживи накратко власт која га је у Пирот доселила. Потоња власт, која је на изборима сменила "градитеље" вилиног коњица, није била одушевљена "комарцем". И једног дана вилин коњиц је одлетео, а фонтана је срушена. "Комарац" је, чини се, међу првима платио данак политичким променама у граду...

Пре годину, две дана трг је реновиран. Стари парк на ободу трга преоран је, па бетониран, а "архитекте" су се смиловале да на занемарљивим острвцима "природе" оставе сасвим мало зеленила. Из парка некадашњег "Првог маја", огледног добра самоуправног социјализма, пресељено је неколико великих белих гранитних скулптура, али им на бетону никако није место. Фонтану и "комарца" наследиле су две подне фонтане које, прилично лоше нивелисане, непрекидно квасе бетон пренатрпаног трга, ружећи додатно његов кич изглед и претварајући га у омање вашариште. Архитектонски еклектицизам (који је увек последица скоројевићског недостатка знања и визије) помешан са гастарбајтерским смислом за естетику, додатно оплемењен и мини луна-парком, у овом случају остао је нефункционалан. До неке нове прилике, кад ће неко нови (ваља се надати, успешно) да опроба своју визију лепо уређеног центра Пирота ...

Пише: Дејан А. Милић

Нема коментара:

Постави коментар