понедељак, 12. август 2019.

Дејан А. Милић: Национал


Ако ме не вара завичајно сећање, "Национал" је био први хотел у Пироту. А могуће да то здање и није било први хотел у Пироту. Могуће да су то биле кафане "Бела мачка" или "Српска круна" са своје две, три собе - нужна смештаја за намернике, али је "Национал" свакако био први прави пиротски хотел.

Саграђен на клацкалици XIX и XX века, уз здања Гимназије и Суда, био је плод жеље модерне српске државе да заостале турске касабе брзо умије и, што је могуће пре и више, приближи отменим европским варошима.

Кад је мени, детету, зграда "Национала" почела да плени поглед, то више није био хотел. Спрат су заузимале канцеларије локалног угоститељског предузећа "Србија" (Ко каже да под комунистима ништа српским именом није могло да се назове?), а партер су по пола делиле Кафана "Национал" и Ресторан друштвене исхране "Национал", обоје, логично, у саставу Угоститељског предузећа "Србија". Овакав распоред остао је прилично дуго, до мог одласка на факултет и, логично, до транзиционог пропадања "Србије". Зграда није блистала, али је фасада била окречена у тамнију и светлију окер боју и одавала је утисак притајене отмености.

Први је "умро" ресторан друштвене исхране. Напречац. Иако је у њему могло пристојно лепо да се једе за пристојно невелик новац. И моји другари и ја смо ту јако волели да одлазимо, али смо ишли ретко и кришом од наших мајки, чија женска кулинарска сујета није никако трпела да се хранимо у "Националу" поред њих живих. "Умро је" у време мојих гимназијских дана, због нерентабилности, не остављајући много простора за жал Пироћанаца.

Кафана је била чвршћа. Дуго се држала и дуго и постепено венула. Држала се на тврдоглавој навици старијих суграђана и на успоменама. На марифетлуцима чувеног конобара Камена (варошке легенде за живота) и на "Нишкој племенки" и соди. На карираним столњацима и кафи наливаној у филџанима. У њу нисам залазио, због пристојности, све до иза пунолетства. Па и касније ретко. Тек неколико пута на пиво. И неколико пута са оркестром. Више сам преферирао недалеку кафану "Србију", ранију "Српску круну".

Кафана је "умрла" од старости и слабости првих година овог века, када и читаво угоститељско предузеће, не могавши да издржи конкуренцију набујалих приватних кафана. Потом је, једно време, на спрат Национала, потпуно неприродно као у нужни сместај усељена полиција, скрнавећи на неки начин светост овог споменика једновековног јавног живота у Пироту.

Уназад петнаест година овај архитектонски и културно историјски споменик веома пропада. Право понижење доживео је када је током неколико година у партер хотела усељена кинеска робна кућа бофл дрангулија. Која је, хвала Богу, једном и исељена.

У самом срцу Пирота "Национал" данас изгледа ружно, јадно, немоћно ...

У Србаља нема културе сећања. Да је има зграда би била реновирана. Синула би. На њој би морала да стоји табла која подсећа да је у "Националу" годину или две после Милтона Манакија изведена прва биоскопска представа у Пироту. Свакако и она, да је у хотелу "Национал" своје пиротске дане проводио славни војвода Степа Степановић. Или она, која говори о томе да је у "Националу" своје политичке зборове држао славни Пироћанац, вођа земљорадника, професор Драгољуб Јовановић ... Али у Србаља нема културе сећања. Ако је некад пронађемо, Пирот ће можда и постати европска варош.

Пише: Дејан А. Милић

Нема коментара:

Постави коментар