недеља, 22. март 2020.

Дејан А. Милић: TURRES - ПИРГОС - ПИРОТ


У време Римског царства ( I — III век н.е.) данашњи источни крак Коридора 10 био је део чувеног пута "Via Militaris", који је спајао Рим са Константинополисом. На том путу (на западној капији данашњег града Пирота), 306 km југоисточно од Сингидунима и 71 km источно од Наисуса, подигнуте су 2 куле (Turres), као станица за одмор и замену коња. По пропасти Западног римског царства и са узлетом Источног римског царства (потоње Византије), куле добијају исту намену и своје грчко име (Пиргос), да бисмо словенизирањем назива Пиргос дошли до данашњег назива града.
У XIII и XIV веку Пирот је снажни утврђени град у земљама српских велможа Константина и Јелене Дејановић, у којем је, према предању, столовао локални феудалац војвода Момчило (по чијем имену утврђени град добија име Момчилов град). Момчилов град ће поткрај 1385. године освојити Турци (једини прави мрски непријатељи српског рода, по мом утиску), што ће бити повод за Битку на Плочнику 1386. године, у којој смо се "осветили" за све потоње поразе. Након Плочника Срби су повратили Момчилов град накратко до пред Косовски бој, кад су Турци најзад потпуно загосподарили и утврђењем и читавим Понишављем за наредних безмало пет векова. Тада утврђење добија и свој четврти, турски назив - Кале.
До ослобођења Пирота од петвековног турског јарма у децембру 1877. године Момчилов град /Кале је турски гарнизон, да би по ослобођењу био претворен у магацин оружја - барутану ослободилачке српске војске. У краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године, при уласку Бугара у источно предграђе Пирота, наш командант барутане наредио је да се утврђење дигне у ваздух. Од силине експлозије, којом је знатно оштећен Момчилов град, разрушено је више кућа око утврђења, а једно дете и једна старија жена у Пироту умрли су од страха. Делећи, потом, историју града на пре и после експлозије, Пироћанци су дуго говорили "Това беше тегај ка' пуче Калето".
У краткотрајном Априлском рату, 8. априла 1941. године на бедемима Момчиловог града, пред коначно распрснуће југословенске војске на том правцу у срамну бежанију, војник Возарског ескадрона Трећег пиротског пука Моравске дивизије Милорад Андреје Милић (мој деда) чекао је у реду за ручак, сладећи се опојним мирисом јаније (чорба од поврћа и говедине), кад је неко узвикнуо "тенкови!". Причао ми је да је, пошто је угледао дугу челичну змију како са истока улази у Пирот поред напуштене касарне, стрчавши са бедема Калеа, међу бројним својим саборцима, неснађеним у вртлогу унапред изгубљеног рата, први пут застао у Нишкој Бањи, 65 километра даље ка западу ... Тог дана, међутим, један је војник, ипак, својим подвигом и својом смрћу одбранио и српску војничку част и част самог утврђења. Сакривен у једном полусрушеном тврђавском бедему, један Чарапан из Четвртог крушевачког пука својим пушкомитраљезом је спречавао Немце да покоре Момчилов град, пре него што је раскомадан немачком силом. Историјско је правило да су сва велика јунаштва углавном анонимна. Тако је и он остао упамћен као незнани јунак.
Своју превасходно војну функцију тврђава је изгубила после Другог светског рата, када је и почео период њеног запуштања и пропадања. Али тада је тврђава добила и своје пето име. Вероватно због намере власти да једно робовласничко-феудално утврђење јасно одели од града, у социјалистичкој експанзији Момчилов град постао је Градић...
У време мога детињства и дечаштва, Градић је био опасни изазов најхрабријима међу нама, јер је био место бројних скривених опасности ... После је био дом пијанаца и наркомана, а често и "нужник" сељоберима који су се из својих вукојебина свозали у варош...
Онда када сам се момчио, Градић је 1989. године (у години тешких политичких ломова и предсказања за српски род) згодно послужио редитељу Здравку Шотри за снимање неколико сцена филма "Косовски бој". Привремено очишћен и дотеран на корист филмске индустрије, после је опет пао у полузаборав и у пропадање ...
Данас смо моја Ниночка, пуна интересовања за прохујало, и ја, пуна срца емоција, дуго шпартали реконструисаним и уређеним Момчиловим градом, чије поједино камење памти готово два миленијума европске цивилизације, истражујући прошло и трагајући за давним сенима српских храбрих витезова, скривеним у полумрачним одајама тврђавских кула ...
____________
Фото: Igor Djordjevic Photographer

Нема коментара:

Постави коментар